Svaki dan smo u nekom od ovih iz naslova pojmova…
Brzina svaki dan, dok jedemo, dok hodamo, dok mislimo, dok gledamo, dok se molimo i ako se molimo , jer najčešće kažemo kako nemamo vremena za molitvu….pa kako ćemo i imati vremena za bilo što kad nemamo za osnovno…! I tako kroz brzinu dolazimo do užurbanosti svakodnevne, sve je požureno, užurbano i opet ne stignemo ništa…tražimo se u užurbanosti i ne nalazimo sebe zbog nepregledne užurbanosti u svome životu…!
Nakon tih nenormalnih brzina dolazi stres, stres i stres za sve …kako za nas tako i za one oko nas…djecu, supružnike, roditelje, rodbinu, prijatelje…sve se mijenja na lošije…
Sve manje vremena, sve veća užurbanost, postaje stresno sve što je nekad bio užitak , pretvorilo se u stres…!

I napokon dolazi PAD….!
Padamo u svim poljima ne samo u jednom, nego svim poljima svoga života…padamo i padamo….! I onda pitanje, pa kako to!??
Pa kako se ovo desilo, pa kad se ovo desilo, pa zašto se ovo desilo—-i tako u nedogled s pitanjima “PA KAKO”….!
Odgovor je vrlo lako naći iako izgleda da nije tako, ali ipak je…!
Odgovor je slijedeći: ako želiš naći krivca za sve što se desilo, otiđi na mjesto na kojem imaš ogledalo, stani pred ogledalo i pogledaj dobro, dobro se zagledaj….TO JE KRIVAC…!! za sve što se dešavalo i što se dešava…teško je to, ali tako je…!
Bilo je lako naći krivca, ali nama se ne sviđa odgovor….mi bi kao prije, da je netko drugi kriv, ali ako želiš Istinu, tu je početak…!

I napokon POČETAK…..!
Kada sebe prokažemo kao grešnika odnosno kao krivca za sve što se dešava onda počinje, tek počinje put povratka….koliko će trajati put povratka ovisi opet o onome čovjeku ispred ogledala—-jer to je Istina…nije moguće ići više naprijed ako nekog drugog okrivljujemo, ako nam je netko drugi kriv…..kriv je ovaj, kriv je onaj, kriv je Bog…mi smo spremni sve druge okriviti, a to je znak nama da ne idemo putem pravim, putem Istine…!
Priznanje sebi da sam slab i grešan je početak …kao nekakav trening…da izvježbamo vidjeti svoje nedostatke, ne od drugih, nego svoje nedostatke….onda nam je lako reći onome koji nas je poslao na ovaj put….ja sam pogriješio OČE…
OČE ja sam….OČE vodi me…OČE…volim TE…!
Tek nakon ovoga ide put povratka…nije lak, jer smo mi puno toga tu nabacali i natovarili si na svoja leđa puno toga što je od nas, ne od Boga…!

I napokon KRENI…!
Kreni uz Oca svog , polako kao kad dijete uči hodati, polako uz svog Oca, pa kad kreneš padati, Otac će te uhvatiti, znaš i sam da i to malo dijete ako se udalji od svog Oca i krene padati da će biti možda da te Otac neće stići uhvatiti, pa ćeš pasti i udariti se…nema veze, otplači, otplači sve svoje udaljenosti od Oca….i odluči Mu biti blizu, pa i kad kreneš padati, On će te uhvatiti….bitno je biti blizu Oca.
Svaki dan neka krene s Ocem i polako korak po korak uz Oca i ne boj se…!