Postojati znači i biti…mislio sam ovako kad sam imao onako pogled…ali eto sad je malo drukčije od onoga kad sam bio tamo..gdje se sad i neželim vratiti niti sjećati iako sam bio uvjeren da je to nešto najljepše što postoji….stojao sam na vrhu neke litice svi su mi se divili kako sam visoko i kako imam ovo i ono,…vrtio sam se i plesao dok je lagani povjetarac bio prisutan, bio sam na samom rubu a mislio sam da sma jako daleko jer sam žmirio i imao slušalice u ušima koje su mi govorilie da sam ja dovoljno jak da izdržim sve jer imam pored sebe ljude koji me vole…i stvarno bilo mi je ljepo imao sam toliko toga oko sebe….nisam i dalje nikad gledao prema dole da vidim koliko sam visoko iznad svih svojih granica….i onda sasvim slučajno se dešavaju stvari koje ja mislim da su slučajne, ali ipak sad vidim da je sve bilo organizirano za mene od strane kojoj je stalo do mene…pogled sam uputio prema dole vidio toliko toga ljepog..more je bilo beskrajno… na obali mnoštvo ljudi… svi onih lijepih , najljepših stvari….tolikosam se zanio da nisam primjeto sa sam izgubio tlo pod nogama ipočeo sam padati ispočetka čini mi se lagano, i onda kako sam sve više padao prema tim ljudima i svim tim ljepotama….bilo je situacija i ljudi mojih poznanika koji su me mogli uhvatiti ili upozoriti da pazi ,ali nisu malo sam se iznenadio…padao sam sve brže i brže više nisam vidio ništa samo mrak i hladan vjetar šibo je moje sad već golo tijelo…sve me više i više ljudi izbjegavaju..neznam zašto…možda i nisu mi bili prijatelji, možda ovo ,možda ono….padajući tako shvatio sam da sad bi bilo najbolje da se vratim i promjenim smjer svog života ali nemogu je to bilo….padao sam i pao i more koje se pretvorilio u jako nešto prljavo i smrdljivo…tonuo sam sve dublje i dublje na sve hladnija mjesta, vidio sam sve više onoga što nisam želio vidjeti ispod površine koja je sjala na samom vrhu…i trebalo mi je samo par sekundi da počnem plakati…i da shvatim da nisam bio nitko i ništa….i da još uvijek nisam nitko i ništa….pogled u tome moru mračnom i prljavom mi je odvukla jedna mala točkica, pomislih idem tamo jer samo je to što sad vidim..kako sam se sve više kajao i plakao ona je postajala sve veća i veća…dok me nije obuzela tuga za svu onu sljepoću koju sam imao…..tek tada izlazi jedan mali gospodin koji je rekao….primi se za mene ja ću te izvući gore …nemoj gledati više u mrak, nemoj gledati u ništa što nisam ja…nemoj biti….i taman kad više nisam mogao plaktai i vrištati…probudio sam se u nekakvoj drugoj sobi i vidio samo jednu malu slikicu na podu na kojoj je pisalo….ako me nevidiš neznači da nisam kraj tebe…ako me nečuješ neznači da ti negovorim…..samo budi u tišini ,i sam bez slušalica……i čut ćeš moj glas…i na kraju je pisalo….JA SAM TE GURNUO SA ONE LITICE…., NE DA TE UBIJEM… NEGO PROBUDIM DOK NIJE KASNO…tvoj mali anđeo čuvar,…